Break from real reality...

Annie Leibovitz (Eni Libovic) rodjena je 2-og oktobra, 1949. godine u Vaterburiju (drzava Kentaki). Mama, Merilin Libovic, joj je bila instruktorka modernog plesa, a otac Sem Libovic pukovnik Americkih Vazdusnih Snaga. Zbog ocevog zanimanja su se cesto selili, a Eni Libovic je svoje prve fotografije napravila, kada su bili stacionirani na Filipinima za vreme Vijetnamskog rata. Tokom svog zivota izucavala je razne grane umetnosti, kao sto su pisanje i muzika. Na Institutu za umetnost u San Francisku je studirala slikarstvo. Tokom tih godina razvijala je svoje fotografske sposobnosti, radeci druge poslove, medju kojima se istice Kibuc (zajednica u Amiru, Izrael), Jevrejska zajednica koja se bavila uzgajanjem biljaka (ako zelite da saznate vise o tome sta je kibuc, google-ujte Kibbutz). Eni je po nacionalnosti Jevrejka (ali sa Americkim drzavljanstvom), zato ne cudi zasto je jedno vreme provela u toj zajednici podizuci biljke. Koncepte koje je naucila za vreme bavljenja kibucom, primenila je uspesno i na svoje fotografije. Eni se specijalizovala za portretnu fotografiju (jednu od tezih disciplina fotografije (mada, ni ostale ne spadaju u lake discipline)).

Ovog puta cu opisati par “skorijih” portreta koje je nacinio ovaj poznati fotografski mogul.

Kraljica Elizabeta II

Neuki ljudi bi sigurno rekli da je ovo bio jedan od lakih poslova koje je Eni radila u svojoj karijeri… sto je, naravno, daleko od istine. Pre svega, zelim da obratite paznju na dubinu slike. Jednu stvara cosak iza same kraljice, a drugi stepen dubine nam dolazi sa vrata balkona, tj. sa pogleda na horizont. Zatim sledeci element na koji bih zeleo da obratite paznju je refleksija. Prvu, na vratima balkona, drugu na podu kod balkona i trecu na ogledalu iznad police. Refleksije daju dodatnu bogatost detaljima cele fotografije, a refleksija u ogledalu nam daje utisak da se prostor nastavlja jos dublje, time je element dubine dodatno obogacen, a vidimo i element perspektive (skracene). Gledano sa desne na levu stranu, vidimo kako je lepo docarala senke i iskoristila dnevno svetlo (inace, to “belo” vreme je jedno od najtezih uslova za rad). I za kraj, sama kompozicija ne obiluje sa previse detalja. Imamo malo detalja na fotografiji, ali oni imaju fine teksture i time popunjavaju prostor. Na youtube-u mozete pogledati snimanje ove fotografije. Kraljica cini centralni fokus ove fotografije i smestena je u takav ambijent koji treba da docara tezinu njene titule. Fotografija je inace radjena po narudzbini, i ako vam se mozda kruna cini kao detalj koji je mogao i da izostane sa fotografije… pa, u pravu ste. Medjutim, kraljicina zelja je bila da kruna ostane. To je i rezultiralo time da Eni promeni lokaciju unutar samog dvorca, iako su imali samo sat vremena za fotografisanje.

Verovatno ste se kao i ja zapitali zasto na ovoj fotografiji model cini svega nekih 20-30% dela… Ako sagledamo realno, prostor jeste ogroman i cini veliki deo fotografije. Ali, Eni je ovo uradila sa namerom. Crvena boja spada u tople boje (kao i u boje koje oznacavaju opasnost (pisacu o tome u nekom od narednih blogova)), pa se tako nase oko na detaljima prostora zadrzava svega par sekundi i iznova se vracamo na model. Lukavo, zar ne? Sto se modela tice, poza u kojoj je fotografisana docarava eleganciju i sofisticiranost, s’ obzirom da je ta haljina i namenjena za neke gala vecere i otmene skupove.

Za sam pocetak sam dao dva primera kako Eni manipulise ljudskim okom da se fokusira na najlepsim i najboljim detaljima fotografije. Nista kod nje nije slucajno, vec je sve radjeno sa namerom, smisljeno i planirano unapred.

Toliko od mene za ovaj put.

Hvala na paznji :)

Film iz 2004-e pod nazivom “Dragi Frenki”, je delo reziserke Shona Auerbach (Sona Aerbek), glavne uloge su poverene: Emily Mortimer, Jack McElhone, Gerard Butler.

Liz Morison, sa svojom majkom Nell i svojim sinom Frenkijem putuje na novu destinaciju… po ko zna koji put se raspakuju, pokusavaju da novo mesto ucine svojim domom. Ovaj put bi trebao da bude poslednji put da se pakuju i raspakuju, bar je tako Liz obecala Frenkiju. Frenki je poseban decko, i od kad je sposoban za secanja, seca se da se stalno sele. U njegovom malom svetu, srecnim ga cini vodeni svet, a novi stan gleda na more, koja ga podseca na njegovog oca sa kojim se stalno dopisuje. Dejvi je ribar koji stalno putuje i redovno je u kontaktu sa Frenkijem preko pisama, u kojima opisuje mesta koja posecuje tokom svojih prekookeanskih putovanja. Zato je mapa koju Frenki kaci na svoj zid istackana ciodama. Realnost je ipak, mnogo drugacija. Pisma koja Frenki dobija su pisana od strane njegove majke. Razlog tome je sto oni duze vreme beze od Frenkijevog oca Dejvija i njegove porodice. Majka odlucuje da Frenki bar na kratko ima oca, pa jednog moreplovca koji se vraca u grad smatra savrsenim za tu ulogu. Po dogovoru mu je platila iznos. Frenki i njegov “otac” provode vreme zajedno, sto Frenkija cini veoma srecnim, a od svog “oca” dobija i knjigu o morskom svetu i ribama. Jedan vecernji izlazak cini i njegovu majku srecnim, jer se ona posle mnogo vremena po prvi put opusta i zabavlja sa Frenkijevim ocem. Setnja posle izlaska, u kojoj se Frenki zabavlja sa majcinim prijateljima, dok ona vodi intimni razgovor sa Frenkijevim ocem. Otkriva Frenkijevom “ocu” zasto je odlucila da ga slaze i zasto je u konstantnom begu od pravog Dejvija. Kao sto rece, Frenki nije oduvek bio gluv… bio je to poklon od njegovog oca, a ona je odlucila da mu on vise nikada ne pokloni ista slicno. Stranac ih to vece prati kuci. Oprasta se od Frenkija, obecavajuci mu da ce se vratiti uskoro. Liz i on dele jedan kratak, ali opet iskren poljubac. Gledajuci ga sa prozora, u svom dzepu nalazi sav novac koji mu je dala. Nakon par dana, Liz dobija poziv od Dejvijeve sestre. Njih dve se nalaze i Dejvijeva sestra objasnjava da je Dejvi na samrtnoj posetlji. Liz se odlucuje da ga poseti, posle ubedjivanja da se on promenio. Ipak, nakon samo par minuta razgovora sa Dejvijem, koji je prikacen na aparate i u ocigledno losem stanju, on pocinje da besni, usmeravajuci sav bes i frustraciju na Liz, zahteva od nje da mu dovede sina. Ponavljajuci mu da pravi otac nikada ne bi naudio svom sinu i da mu on nije nikakav otac, sem bioloski, napusta bolnicu, vidno emocionalno uzbudjena i potresena. Nakon par dana, Liz ponovo odlazi do bolnice, u momentu kada je Dejvijevo telo konacno podleglo bolesti. Liz oseca da je vreme da Frenki prestane da zivi u lazi, ali ipak se odlucuje da mu kaze delimicnu istinu, i to da je njegov otac umro. Ipak, u postu stize jos jedno pismo adresirano na Frenkijevog oca. U pismu, Frenki pise da je znao da mu Stranac nije bio pravi otac, i da ga nije briga za pravog oca, samo zeli da se Stranac vrati, jer je cinio njegovu majku srecnom… Liz i Frenki, se posmatraju cutke na dokovima, gledajuci ka pucini…

Drama koja svakako budi siroku paletu osecanja i mogucnosti identifikacije u bar nekom segmentu price (buduci da ima nekih manje bitnih delova koje sam izostavio). Vidimo koliko daleko ide majcinska ljubav i pozrtvovanost da zastiti svoje dete i pruzi mu srecno detinjstvo koje zasluzuje. Vidimo i primer kako izgleda ona druga strana roditeljske ljubavi, ona koja nije toliko bezgranicna i razumna, vec ona koja steti detetu. Film obiluje realnim elementima i dogadjajima, sto je najbolje prikazano kada Liz posecuje Dejvija u bolnici, kao i kada Liz cita poslednje pismo adresirano na Frenkijevog oca, tj. Stranca. Ako je iko pomislio da bolesni i poremeceni umovi mogu da se promene, onda su bili zavarani na tih 10-ak minuta kada Liz i Dejvi vode razgovor u bolnici. Oni koji su naklonjeni realnom nacinu razmisljanja se sigurno nisu iznenadili kada je Dejviju izgoreo “fitilj” i poceo mahnito da divlja po bolnickom krevetu, urlajuci na ionako preplasenu, ali ipak odlucnu Liz. Ipak, finale filma necu opisati, iz tog razloga sto sam uvideo da ga je svako drugacije doziveo. Zato cu i Vama pruziti tu car da ga dozivite na vama svojstven nacin. Filmu bih dao ocenu 10/10. Emotivna drama, koja je uz Nell (Lizinu majku) imala i po koji humoristicni momenat. 

Hvala na paznji :)

Film “Triage” iz 2009-e godine, koji je režirao Danis Tanović, a glavne uloge su poverene Collin Farrell-u, Paz Vega-i i Christopher Lee-ju, je film o ratnim fotoreporterima. Sam uvod koji sam napravio, govori Vam da se radi o filmu, koji zanrovski pripada drami. Necu praviti sinopsis filma, vec cu se samo osvrnuti na pojedine kljucne momente kako bih Vas zainteresovao za film i objasnio zasto mi se film dopada.

Mark i Dejvid su fotoreporteri koji se bore za svoje parce “kolaca”, zaradjujuci ga na nimalo lak nacin.

Njihova nova lokacija je Kurdistan, koji je zahvacen ratom, u kojem su se obreli izvestan vremenski period. Mark je dosta ambiciozan, pomalo cinican. Dejvid je njegova susta suprotnost i umoran od blata, izbegavanja eksplozija, metaka prica svom prijatelju da zeli da se vrati kuci, no Mark je uporan u svojoj nameri da ostane, kako bi napravio sto bolje ratne snimke, kako bi ih prodao u svojoj domovini. Nakon manje panike zbog bombardovanja, dva prijatelja se razdvajaju, Dejvid ulazi u kamion, zeleci da se vrati kuci, a Marka vidimo kako neodlucno gleda u kamion koji odlazi. Dok u prasini gledamo kamion koji odlazi i Markov zabrinut izgled lica, scena nas vodi u ratnu bolnicu. Smestena u pecini i odakle pocinje pravi zaplet. Gomila ranjenih vojnika, na cijim se telima vide posledice rata, nemocni leze u svojim krevetima. Neki su manje, neki vise povredjeni. Jedan od ranjenih je i nas junak Mark. Nakon kraceg vremena, odlazi odatle, ali ne pre nego sto sazna kako se radi trijaza u ratnim uslovima… Vojnici, izvedeni napolje na vrelu prasinu cekaju svoj red za trijazu… Doktor sa svojim “morfijumom” prilazi jednom po jednom i otklanja “bol”. Budno oko Marka u neverici belezi ovo svojim fotoaparatom. Sledeci segment price se odvija u Markovoj domovini. Saznanje da se Dejvid jos nije vratio je sokantno za njega. Markova zena Elena oseca posledice ratnih strahota i uzasa i shvata da mu je potrebna psihijatrijska pomoc. Poziva svog dedu koji je “cistio” ratne kriminalce posle Spanskog gradjanskog rata… Prica nas svakim minutom uvodi dublje i dublje u pricu, ostavljajuci mesta sumnji, ruseci nasa uverenja i stavove, kako bismo blize shvatili recenicu iz filma: “… World is a much more complex place and only small parts of it are black and white…”

Film mi se jako svideo zbog toga sto ima toliko podloga, jakih likova, ali i zbog toga sto ni u jednom momentu nam ne namece da izaberemo stranu… ijednog od likova iz filma. Vredi ga pogledati. Takodje, pomaze nam da blize shvatimo ratnu fotografiju. Sta dobijamo tim zanimanjem, sta nam je potrebno da prezivimo u tim uslovima, kao i sta gubimo i sta nam rat (bez izuzetaka) uzima…